Bubiša Simić: Džez kao način života

Bubiša je svirao s legendama svetske džez scene poput Djuka Elingtona, Ele Ficdžerald i Kvinsija Džonsa. Iz dva braka ima dvoje dece i troje unučadi. Ćerka iz drugog braka je doktor prava, živi u SAD i radi u Stejt deparmentu. "Iza sebe ostavljam dobre, vredne i plemenite ljude i to mi je jako značajno. Više od muzičke karijere po kojoj će me svi pamtiti. Sada imam 85 godina i žao mi je što ne mogu više da skijam. U sedamdesetoj sam batalio. Ali zato nisam batalio dirigovanje, i dalje sam specijalni gost džez orkestra Radio-televizije Beograd na njihovim koncertima," kaže Vojsilav Simić. Za izdanje "Blica" od 30. maja 2010. sa Bubišom Simićem razgovarao je s Aleksandar Nikolić. Simićeve "Pop preporuke" za čitaoce kulture@b92.net pročitajte ovde.

"Na proslavi Titovog rođendana 25. maja 1959. u studiju Radio Beograda na Sajmištu svirao je i džez orkestar Radio-televizije Beograd kojim sam dirigovao. Bili smo u društvu velikih zvezda - Ive Robića, Gabi Novak, Lole Novaković, i u jednom momentu našao sam se licem u lice s Titom i glasno rekao: "Izvinite, da li mogu nešto da vas pitam?" Sve oči vidljivih i nevidljivih agenata Ozne na prijemu bile su uprte u mene, priča u ispovesti za "Blic nedelje" Vojislav-Bubiša Simić.

"Tito je mirno rekao: "Samo pitaj", i ja sam u jednom dahu izgovorio: "Da li je istina da vi ne volite džez muziku?" U sali je nastao potpuni tajac. Aleksandar Ranković je krenuo prema meni, a udvorički osmesi su se iskrivili u smrknuta lica. Neprijatnu situaciju je prekinuo Broz lakonskim objašnjenjem: "Vojim ja džez, ali onaj pravi, koji je nastao u Africi. Skoro sam se vratio iz Sudana i tamo sam slušao odličan džez. Amerikanci su ga samo pokvarili." Svi su počeli da se smeju i odobravaju Titove reči, a meni je bilo jasno sa kim razgovaram o džezu."

"U Beogradu su gostovali Ela Ficdžerald, Kvinsi Džons i sve su to bila neverovatna muzička iskustva za mene jer sam im bio domaćin ispred Udruženja džez muzičara Beograda. Velike zvezde, jednostavni ljudi zaljubljeni u stvaranje muzike. Posle njihovog oficijelnog nastupa svirali smo sa njima za njihovu i našu dušu. Neprocenjivi momenti u mom životu, baš kao i doček orkestra Djuka Elingtona na beogradskom aerodromu. Svetski poznatog džez muzičara dočekao sam u holu aerodromske zgrade dirigujući džez orkestrom Radio-televizije Beograd. Lice mu se razvuklo u osmeh i pitao me je da li može da preuzme dirigovanje orkestrom. Bio je potpuno oduševljen. Bio sam s njim sve vreme njegovog boravka u Beogradu osim kada se odmarao u hotelu i bio na sceni. Ispratili smo ga na isti način kako smo ga i dočekali - živom svirkom, a on mi je poklonio knjigu s posvetom: "Puno sreće izvanrednom aerodromskom orkestru." Srušio mi se čitav svet na glavu. Čuveni Djuk Elington je mislio da vodim aerodromski, a ne džez orkestar."

"Moj otac Dragan bio je ugledni advokat Kraljevine Jugoslavije koji je često putovao u Prag, Beč i Budimpeštu, dok je majka Vukosava kao i sve gospođice iz građanskih porodica govorila francuski jezik i svirala klavir. Našu kuću u tada novoj beogradskoj ulici Majke Jevrosime kupio je 1886. godine Vukosavin otac, moj deda, građevinski inženjer koji je bio ministar u tri Pašićeve i dve jugoslovenske vlade. Moja sestra Caca i ja smo se rodili u toj kući koja je u prizemlju imala ogromnu trpezariju gde je Vukosava svirala klavir."

"Kada sam za peti rođendan 1929. od mojih roditelja dobio sestru Cacu, porodično smo se preselili u novu kuću koju je sagradio Dragan na placu moje bake po majci. Plac se prostirao od Kosovske do ulice Majke Jevrosime u dužini od 82 metra, na mestu gde sada nalazi Osnovna škola "Drinka Pavlović". Tada nije bilo nikakvog saobraćaja na ulicama, pa sam kao klinja stalno imao raskrvavljena kolena od igranja fudbala sa komšijskom decom. Često sam se s drugarima igrao i u dvorištu naše kuće jer smo imali lep travnjak, a i roditelji su želeli da me imaju na oku."

"Tešku upalu pluća zaradio sam igrajući fudbal na Tašmajdanu gde se umesto parka pre Drugog svetskog rata nalazila ogromna livada. To je bilo mesto na kojem su klinci igrali fudbal, ali i rešavali razmirice pesnicama. Jednog popodneva sam sav mokar od fudbala po snegu na Tašmajdanu s drugarima sačekao mrak i prehladio se do te mere da mi je telo trnulo u groznici čitavu noć. Upala pluća i plućne maramice glasila je dijagnoza našeg porodičnog lekara sa ne baš velikim izgledima za ozdravljenje. Bio sam na dva izdaha od tuberkuloze, tada neizlečive bolesti, ali je sudbina htela da nastavim da živim."

"Otac me je pitao da li bih voleo da vidim Beč, Prag Budimpeštu, ali ja sam tražio da me vodi kod njegove majke a moje babe Mace u Kruševac i Vrnjačku banju. Baba Maci nikada nisam saznao pravo ime, ali ona je imala kuću preko puta gimnazije i današnjeg pozorišta. U dvorištu je imala voćnjak i orah i tamo sam provodio najviše vremena. Macina kuća je bila puna svečarski raspoloženih ljudi 12. jula na Petrovdan svake godine kada bismo slavili porodičnu slavu. Krajem jula smo obavezno porodično letovali u Vrnjačkoj banji gde smo se vozili fijakerom, uživali u prirodi i krepili zdravlje. Moji roditelji su uživali u eleganciji. Vukosava je jedan kofer koristila samo za šešire."

"U kući smo imali klavir i gitaru i oba instrumenta sam učio da sviram. Klavir s majkom i profesorkom, a gitaru sam. Profesorka me je učila klasičnu muziku, a mama šlagere iz filmova u kojima su igrali Fred Aster i Džindžer Rodžers. Tada su u Beogradu postojale knjižare u kojima ste mogli da nabavite note pesama Valentina Rosija, kompozicija Djuka Elingtona. Specijalizovana francuska izdavačka kuća imala je radnju u Beogradu, pa sam prvi susret sa džezom imao kao đak Druge muške gimnazije dok je majka na klaviru svirala Djuka Elingtona."



"Prave orkestre koji sviraju džez muziku za ples prvi put sam uživo čuo i video na terasi hotela "Sotirović" i "Švajcarija". Roditelji su me vodili s njima u provod do deset sati uveče. Posle toga bih ja otišao na spavanje a oni bi nastavili da plešu. Muvao sam se oko tih orkestara i "kupovao" fore na licu mesta. Pola predratnog Beograda se zabavljalo u Vrnjačkoj banji. Muškarci su usred leta nosili odela sa prslucima, a žene haljine uz obavezan šešir na glavi. Znao se red. Kasnije sam u gimnaziji oformio bend koji je svirao na đačkim igrankama. Svirali smo na žurevima po kućama građanskih porodica. "Mansarda mali stan" je bio glavni hit na tim zabavama. Taman sam naučio džezersko šifriranje harmonija na gitari i počeo fenomenalno da sviram klavir, kad je Drugi svetski rat došao u Beograd."

"Bombardovanje 6. aprila 1941. zapamtio sam za ceo život. Sve je počelo u šest sati izjutra kada sam s rukama na glavi u podrumu naše kuće molio boga da mi ostavi najmilije u životu. Okolo su zlokobno odjekivale detonacije bombi koje su rušile Beograd. Čim je nastala tišina, otac nas je na brzinu spakovao i na volovskim kolima nekog seljaka sklonio na Avalu u kuću svojih prijatelja. Oko 14 sati u novom naletu na Beograd nemački bombarderi nisu promašili našu kuću i direktnim pogotkom je bukvalno je spustili u podrum. U isti onaj podrum u kojem sam čučao nekoliko sati pre razaranja. Drugi put u životu smrt mi je bila previše blizu."

"Pet dana sam bio dobrovoljac kraljeve vojske, ali čim je stigla naredba iz komande da se povučemo prema Bosni, otac mi je rekao da skinem uniformu jer moje zdravlje nije u stanju da dugo istrpi surove uslove vojničkog života. Naredio mi je da stavim đačku kapu na glavu i pravim se blesav. Dok sam živ pamtiću zimu 1941. na 1942. kada smo sankama prelazili preko zaleđenog Dunava. Sekli smo drva za ogrev i kupovali hranu od crnoberzijanaca. Preživeo sam i tu zimu nekako, položio maturu, i dočekao jezivu 1944. kada su nas saveznici po Titovoj narudžbi ponovo bombardovali na Uskrs. Nijedan vojni cilj nisu pogodili, već su hteli da isteraju ljude u šume i potpuno poremete bilo kakav red među stanovništvom."

"Bacali su tepih bombe. Mnogo ljudi je tada poginulo bez ikakvog razloga. Od ulaska komunista u Beograd u oktobru 1944. do januara 1945. nije bilo sudova, već su ljudi ubijani po ličnom nahođenju nekih zanatlija, opančara najviše, koji su predsedavali takozvanim narodnim sudovima. Osim političke egzekucije i klasne borbe, bilo je mnogo revanšizma prema ljudima koji su preživeli rat a nisu se borili u partizanskim jedinicama. Svačega sam se nagledao i molio boga da me ne pošalju na Sremski front."

"U proleće 1945. partizanska patrola me je legitimisala u centru Beograda i momentalno uhapsila. Kada sam pitao za razlog, samo su mi kratko rekli da mi je bolje da ćutim. Gotovo tri nedelje sam proveo u zatvoru i možda bi me mrak pojeo da me nije spasao advokat pripravnik koji je pre rata učio posao od mog oca. Njegov najbolji drug je bio islednik u mom slučaju. Nove vlasti su mi poverovale da sam uzoran omladinac a ne predvodnik reakcije. Nikada tačno nisam saznao zašto su me komunisti hapsili, ali su mi posle mnogo godina neki ljudi iz policije kazali da sam bio žrtva cinkarenja.

"Čim sam izašao iz zatvora regrutovali su me za šefa orkestra i hora tadašnje milicije. Ubrzo posle toga su me demobilisali i to je bio jedan od najznačajnijih momenata u mom životu jer sam opet bio previše blizu smrti. Da sam ostao u uniformi, završio bih kao topovsko meso na Sremskom frontu."

"S nekoliko entuzijasta osnovao sam pred kraj 1946. džez orkestar koji smo nazvali "Dinamo". Svirali smo američki džez na čuvenim "zvezdanim noćima" na Kalemegdanu i mnogim igrankama po raznoraznim domovima kulture. Niko nas nije dirao iako smo svirali američku muziku. Pevali smo na engleskom jeziku u prisustvu oficira Ozne. Dešavalo se da prvoborci pod pretnjom bacanja bombi prekidaju igranke, ali su ih oficiri Ozne odmah vodili u pritvor na prevaspitavanje."



"Već 1953. godine predvodio sam grupu od jedanaest muzičara koji su činili novoformirano Udruženje džez muzičara Beograda. Bio je to momenat u kojem je država priznala džez muziku kao dobar način za zabavu građana, omladine naročito. Svi članovi udruženja imali su rešeno pitanje radnog staža i zdravstvenog osiguranja. Jugoslavija je brinula o džezerima. U Ljubljani i Zagrebu je već postojao plesni orkestar 1948. godine, kada je "Dinamo" postao plesni orkestar Radio Beograda. Ubrzo posle toga diplomirao sam dirigovanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu i 1953. osnovao i postao prvi dirigent džez orkestra Radio-televizije Beograd."

"Istočni Berlin je bio samo jedna od stanica na turneji džez orkestra po Istočnoj Evropi. Ubedljiva stanica jer je bulevar "Staljinova aleja" ličio na kilometarsko dvorište sivog zatvora na kojem su svi zidovi isti. Na jednom od centralnih gradskih trgova nije bilo nijedne prodavnice ni restorana. Pre nego što smo krenuli u obilazak Zapadnog Berlina, naš domaćin, muzički šef radija DDR, nas je upozorio da su s druge strane zida ljudi amoralni i zli. "Čuvajte se prostitutki i lopova", naglasio je."

"Kada smo izašli iz stanice metroa bili smo očarani modernim automobilima, elegantno obučenim svetom i luksuznim radnjama. Blenuli smo kao seljaci koji dođu prvi put u grad. Kupili smo neke sitnice i krenuli nazad. Ne u drugi deo grada, već u potpuno drugi svet iza gvozdene zavese."

"Kada smo iz Beograda sa po 20 dolara, bez dnevnica i vođe puta, pošli vozom u Francusku, više smo ličili na ekskurziju ferijalnog saveza nego na profesionalni orkestar. Pored svega bili smo uzbuđeni jer je za sve nas taj put bio prvi odlazak na Zapad i to ni manje ni više nego na francusku rivijeru. U primorskom gradiću Žuan le Penu održavalo se takmičenje džez orkestara iz Evrope i tamo sam prvi put video "švedski sto" u pansionu u kojem smo bili smešteni."

"Zaprepašćeno smo gledali kako bogataši žive "sladak život" časteći svoje žene i ljubavnice nakitom kao što mi našim devojkama u Beogradu kupujemo sladoled. Svirali smo fantastično i pobedili na festivalu. Kući smo poneli pehar i sto hiljada franaka novčane nagrade za koju sam direktoru festivala tražio priznanicu na njegovo veliko iznenađenje. Jedva sam mu objasnio iz koje zemlje dolazim. Novinari su nas obletali i jedan ruski milioner je hteo da sviramo na njegovoj privatnoj zabavi, ali su nam iz Radio Beograda poručili: "Nemojte, ko zna kakav je to čovek." Po povratku u Beograd postali smo nacionalni heroji. Pehar koji smo osvojili stajao je nekoliko godina u vitrini glavnog urednika Radio Beograda, ali mu se kasnije izgubio svaki trag."